Nakon razvoda braka ili prestanka zajednice života, roditelji se suočavaju sa brojnim izazovima, a jedan od čestih, a o kojima se ne priča mnogo, jeste otuđenje deteta. Iako je ova pojava veoma zastupljena u praksi, o njoj se malo govori, upravo zato što naš pravni sistem ne pruža odgovarajući okvir za njeno rešavanje.
Otuđenje prolazi ispod radara – prepoznaju ga stručnjaci iz oblasti psihologije i socijalnog rada, konstatuju ga centri za socijalni rad, ali ga zakon ne vidi niti sankcioniše.
Šta je sindrom otuđenja deteta?
Sindrom otuđenja deteta ogleda se u tome da dete, pod uticajem najčešće jednog roditelja, razvija crno-bele slike o roditeljima: jedan roditelj postaje „dobar“ i idealizovan, dok je drugi označen kao „loš“ i potpuno odbačen. Takvo stanje nije posledica slobodne volje deteta, već kontinuirane emocionalne manipulacije kojoj je izloženo. U tom procesu dete postaje žrtva, a otuđeni roditelj – nemoćan posmatrač.
Zakon u Srbiji i dalje ćuti
Nažalost, u Srbiji zakon i dalje ćuti o ovoj pojavi. Krivični zakonik i Porodični zakon ne prepoznaju otuđenje kao oblik psihičkog nasilja, niti predviđaju sankcije za roditelja koji ga sprovodi.
U praksi to znači da roditelj koji manipuliše detetom ne snosi nikakve posledice, dok se drugi roditelj suočava sa nepovratnim gubitkom odnosa sa detetom.
Posledice otuđenja deteta
Posledice otuđenja su dugoročne i duboke:
- Za dete: gubi kontakt sa jednim roditeljem, ali i osećaj pripadnosti i deo sopstvenog identiteta.
- Za otuđenog roditelja: ostaje bez pravnih sredstava da zaštiti svoje roditeljsko pravo i odnos sa detetom.
U mnogim državama otuđenje deteta već je prepoznato kao ozbiljan oblik psihičkog nasilja, a pravni sistemi razvijaju mehanizme da ga spreče i sankcionišu. Srbija, međutim, i dalje ostaje na nivou konstatacije u izveštajima centara za socijalni rad – bez konkretnih posledica.
Zašto je potrebna zakonska zaštita?
Mišljenje koje imaju advokati za porodično pravo je da otuđenje deteta konačno treba da dobije svoje mesto u našem pravnom sistemu, odnosno da se kroz izmene i dopune postojećih zakona prepozna i sankcioniše pojava otuđenja deteta od jednog roditelja od strane drugog roditelja, budući da se radi o ozbiljnom obliku narušavanja prava deteta i povrede njegovog psihičkog integriteta. U tom smislu, predlog bi bio da se da se otuđenje deteta normativno uredi na jedan od sledećih načina:
- Kao poseban oblik nasilja u porodici – i to kao vid psihičkog nasilja. Na taj način bi se jasno definisalo da sistematsko udaljavanje i manipulisanje detetom u cilju prekidanja odnosa sa drugim roditeljem predstavlja vid psihičkog zlostavljanja, što bi omogućilo sudovima i centrima za socijalni rad da brže i odlučnije reaguju, a da roditelj koji sprovodi otuđenje bude adekvatno sankcionisan.
- Kao posebno krivično delo – čime bi se naglasila specifičnost i težina samog ponašanja. Time bi se stvorila jasna pravna osnova za sankcionisanje roditelja koji svojim postupcima utiče na prekid ili narušavanje odnosa deteta sa drugim roditeljem.
Pored samog prepoznavanja otuđenja kao pravno relevantnog ponašanja, neophodno je predvideti i sankcije za roditelja koji vrši otuđenje, i to kroz:
- krivične sankcije,
- mere zaštite deteta i roditelja od daljeg otuđujućeg ponašanja,
- mogućnost delimičnog ili potpunog lišenja roditeljskog prava,
a sve imajući u vidu da roditelj koji svesno i uporno udaljava dete od drugog roditelja postupa suprotno najboljem interesu deteta i ozbiljno narušava njegovo pravo na stabilan emocionalni i porodični život.
Pravni okvir kao zaštita najboljeg interesa deteta
Na ovaj način bi se obezbedilo da se u praksi dosledno štite interesi deteta, ali i da roditelji postanu svesni ozbiljnih posledica koje njihovo ponašanje može imati – ne samo po dete, već i po njihov sopstveni pravni položaj.
Uređivanjem otuđenja deteta kroz zakon, društvo bi poslalo jasnu poruku da psihičko nasilje nad detetom nije dozvoljeno, da se prava deteta nalaze u središtu porodičnog prava i da se ne mogu ugroziti ličnim sukobima roditelja.Samo doslednim reagovanjem možemo zaustaviti ovaj destruktivni obrazac ponašanja i obezbediti deci stabilnost, sigurnost i ono što im po prirodi pripada – pravo na ljubav i prisustvo oba roditelja.
